Piše: Admir Gluhić
Svi koji prate domaći fudbal, posebno ako govorimo o najvišem rangu, bilo da se radi o stručnim i fudbalski kompetentnim osobama ili navijačima, složiti će se u jednom – na našoj seniorskoj fudbalskoj sceni nema dovoljnog broja mladih igrača.
Bilo da govorimo o mladim fudbalerima proizvodima vlastite omladinske škole ili proizvodima drugih škola fudbala ili nogometnih klubova. Također ukoliko objektivno sagledamo jako rijetko se na našim terenima pojavljuju posebno nadareni pojedinci. Ranije to i nije bilo baš tako.
Zašto je to danas tako?
Precijenio bih se kada bih rekao da umijem i da mogu dati odgovor na to pitanje. Isuviše je to kompleksan problem i nužan je tim stručnih i kompetentnih ljudi iz više naučnih disciplina koji bi nam trebali kroz jednu iscrpnu analizu ponuditi odgovor. U ranijem periodu zaista sam pomno pratio i pratim naš fudbal, radim to i danas dan, ali ne daje mi to za pravo da dajem sud. Ali daje mi za pravo da ukazujem na neke činjenice koje donekle ukazuju na situaciju u našem fudbalu.
Prvo.
U neko ne tako davno ali ipak prošlo vrijeme, u našem su fudbalu ipak stvarani fudbaleri, a priznati ćemo uslovi za rad u većini naših klubova bili su izuzetno loši. Sigurno daleko lošiji od onih kakvi su danas. Pomoćnih terena kod većine današnjih klubova nije bilo, a za mnoge je i kvalitetan glavni teren bio misaona imenica. Najčešće se treniralo na glavnim terenima ili na nekim adekvatnim ledinama i parkovima. Zbog prevelikog opterećenja trenažnim procesom glavni tereni bili su u jako lošem stanju, a to je za posljedicu imalo nemogućnost odigravanja kvalitetnih susreta.
Sportskih i tehničkih pomagala, rekvizita je bilo jako malo ili ih uopšte nije bilo, čak ni lopte nisu bile unificirane. Neki klubovi trenirali su i igrali sa jednim a neki sa drugim. Mlade fudbalere tada su trenirali uglavnom treneri koji nisu imali trenersko stručno obrazovanje. Mahom su to bili bivši igrači ili igrači koji su zbog povreda rano okončali svoju karijeru, bez ikakvih A, B, Profi licenci i posebnih edukacija. Lige omladinskih kategorija bile su lošije organizovane, a bilo je i mnogo malverzacija sa godištima, registracijama i drugih “marifetluka” u tim kategorijama.
Danas ruku na srce imamo poprilično dobre pomoćne i druge terene i dosta bolje uslove za rad. Uopšteno, glavni tereni se čuvaju za utakmice i pri tome se poprilično dobro održavaju. Ukoliko žele biti dio nogometnih kolektiva treneri moraju proći adekvatnu edukaciju pri NFSBIH i dobiti odgovarajuću licencu kako bi mogli da treniraju određene selekcije. Sve nekako izgleda bolje, osim finalnog rezultata – proizvodnje mladih igrača, tu smo sve gori.
Kako?
Pričati ću o ličnoj percepciji, što ne znači da sam u pravu, ali jednostavno razmišljam naglas. Teneri mlađih selekcija nekada bili su mahom ljudi koji su voljeli trenerski poziv. Mahom entuzijasti koji su svoju energiju i entuzijazam prenosili na mlade igrače. Za njih, ma kako nenormalno zvučalo, na neki način novac je bio u drugom planu.
Emotivna veza sa klubovima ali i prema fudbalu općenito, kao i ljubav djece prema fudbalu pa i radost prema treningu koju su iskazivali bila je velika satisfakcija i nerijetko jedina naknada trenerima za rad. Danas nažalost situacija ne da nije takva nego je dijametralno suprotna.
Drugo.
Nekada, ma kako to danas čudno i nepojmljivo zvučalo, većina roditelja nije znala da im djeca treniraju fudbal. Dobro, znali su da djeca treniraju ali nerijetko se dešavalo da ne znaju o kojem se klubu radi, ili kako se zove trener njihove djece. Oni koji su znali, gledali su kako da trening djecu ne odvoji od škole, jer je škola bila obaveza i prioritet. Fudbal je tada bio samo igra i zabava.
Danas, tate i mame djecu autima dovode na trening. Pravdaju im izostanke iz škole kako bi imali više vremena za treniranje, a škola i obrazovanje padaju u drugi plan. Pa se pravi situacija da dijete koje ne uspije u sportu, postane društveni problem ili socijalni slučaj. Neobrazovan i nepripremljen za život.
Danas su roditelji najvatreniji navijači i izuzetno veliki poznavaoci trenerskog posla. Nekada i to baš često znaju bolje od trenera ko je šta u kojem momentu trebao uraditi na terenu, ko je trebao a ko nije trebao igrati, kome koja pozicija više odgovara. Daju sebi za pravo da kritikuju rad trenera i da oni pored trenera u klubu o fudbalu uče svoju djecu. I mi to tako naopako posložimo, učimo djecu da ne valja ono kako ih uči trener koji je obrazovan i osposobljen da ih uči.
Teren je mjerilo.
Još jedan nikako manje veliki problem našeg fudbala, omladinskog pogotovo, su i kvazi menadžeri koji su zlo našeg fudbala. Naravno i ovdje ne treba biti isključiv, kao što ima i racionalnih i objektivnih roditelja, ima i korektnih i posvećenih menadžera, koji svoj rad vide kao priliku da nekog izdignu iz prosjeka i pri tome naprave benefit za pojedinca, za njegov matični klub i za sebe lično, i to je sasvim legitimno i pošteno.
Ali roditelji i menadžeri koji rješenja za svoje finansijske frustracije vide u djeci, budućim velikim fudbalerima, problem su baš toj svojoj djeci i problem su sebi samima. Jednim takvim pristupom odmažu im i oni ne postaju ono za što su projektovani i kakva je vizija za njih pripremana.
Ne znam baš previše mladih fudbalera kojima su otac i majka pomogli da postane kvalitetan fudbaler. Ne znam ni puno onih koji su postali vrhunski fudbaleri, a da su mu roditelji izuzetno moćni, javne ličnosti, uspješni privrednici, političari, pa i vrhunski sportisti. Fudbal je jednostavno takav sport koji traži žrtve i odricanja, i na to nisu spremni i to ne mogu svi.
A na kraju, na terenu se sve vidi i on otkrije svačije vrline i mane.